Lonely

Jesam li ja usamljena? Imam li pravo biti?

Mislim, imam ljubav i ta ljubav ima mene. Nekada se zovem imenom ljubavi. Znate ono "dobro jutro, ljubavi". Ne znam za vas ali meni je to divno čuti. Ja više nisam ja - ja sam ljubav. Nešto mnogo više nego što jesam kad nosim svoje ime, nadimak.. A i znate za onu: "You(ne znam gdje mi je apostrof)re nobody till somebody loves you"? 

Ali svjedno.. to ne govori o (mojoj/tvojoj/našoj) usamljenosti. 

Šta je usamljenost?

Bolest savremeog doba? Hmm. I dont think so. Ta bolest je harala i prije. To što sada se ljudi zatvaraju u sebe u internet, ne znači da nas više čini usamljenim nego što bi bili sa sobom i dalje ali bez interneta. Da li? 

Da obrazložim svoje mišljenje: Zamisli.. Vrati se unazad koliko hoćeš u vrijeme koje nije savremeno. Ako nema telefona, televizora, interneta ne znači da ljudi nisu različiti, nemaju različite probleme, potrebe, interesovanja. Naći nekog ko ti paše, odgovara, ko se uklapa bi trebalo biti teže nego danas? Jer većina stvari je već dobila ime za one koje tad nisu ni “postojale”. Donekle, imaš veću mogućnost da uvidiš šta ti je potrebno zbog dostupnosti. Ova riječ mi se učinila bitnom. Dostupnost je po ovom što ja pišem možda suština. Dostupne su zajednice, dostupna je muzika, film, drugi svijet. Na tebi je u koji hoćeš da uđeš. A.. to što je čovjek sam sebi neprijatelj.. hah, to je, jel te, druga priča (što bi neki rekli - drugi par opanaka) :) Nego idemo mi dalje sa tim zamišljanjem.. Ali imajte na umu da otvorite um, ubacite se u ulogu i izbacite iz uma da želite da me zadavite.. Ok.. Ne daj Bože da si gej, ali jesi. Ne znaš šta jesi ali jesi. Ne znaš šta je to jer to ne postoji. Više su vanzemaljci stvarni od tog što jesi. Vratio si se toliko u nazad u vrijeme gdje niko nije gej ili u vrijeme gdje niko blizak nije gej, kad se o tom nije pričalo ili se nije pričalo u tvojoj sredini i tako. Nešto nije uredu i znaš to. Nešto fali. Ne ispunjava te ono što bi trebalo. To je zato što nisi normalan. Ako kažeš nekom to bi moglo postati i zvanično. Ako ste se vratili u vrijeme kad su palili vještice, možete li se raspitati da li bi i gejevi mogli goriti? Mislim jesu li zapaljivi? Ako jesu predlažem da ipak idete u neko modernije vrijeme. I tako, pričam vam ja, ne osjećaš se najbolje kad si gladan, žedan, kad ne možeš do kiseonika, do onog što trebaš kao i navedene stvari. Ako je to neka vrsta odnosa sa ljudima ili sa nekim određeno Usamljen si. Sam. Jebeno sam na svijetu. Em što rizikuješ nervni slom i u/sam/ljen si. Kao da nije dovoljno. Rekla bih da, tad, upravo iz razloga što nije bilo takve tehnologije, skoro pa da se nije znalo za to jer svijet nije bio ovako povezan. Ako je jedan grad došao do informacije da se homoseksualno ponašanje postoji kod ljudi, to je za drugi grad još misterija i naučna fantastika. Treći grad u kojem postoji izuzetan istraživač nije mogao doći do te informacije a i užasno mu je otežano da se bavi istraživanjem istog i tako dalje. Ono što se dešava dalje može biti da bacaš sve to u vodu, prolaziš kroz život prepušten društvu, normama tadašnjeg normalnog jer je normalnost (kao i seksualnost - fluidna), ženiš se/udaješ i živiš njihov život u svojoj koži. Depresija. To nije sretan život. Ne za tebe, ali evo nešto pozitivno, ispravan je. To obično nije doboljno. Nema veze, zbog sebe, zbog drugih, zbog čovječanstva je vrijedilo da živiš takav život. Na kraju priče naravno, umireš i tek onda je kraj.

“Da bi neko živeo kvalitetno mora imati i kvalitetne odnose sa ljudima, mora biti povezan sa njima jednom vrstom ljubavi. I to je najvažnije, jer je ljubav alternativa usamljenosti. Važno je uvideti razliku da biti sam i biti usamljen nije isto, jer biti sam može biti i veoma prijatno. Mnogi ljudi posebno oni koji su tokom dana u intenzivnom kontaktu sa drugim ljudima prosto vape da budu sami. Takođe, moguće je biti usamljen i kada je neko okružen velikim brojem ljudi. ”

Zato ja mislim da je usamljenost bila prisutna i prije. Možda čak i više? Možda čak i manje. Naravno, ne zbog homoseksualnosti, zbog svačega.

Eto, istraživanja misle suprotno. Ajmo reći da jeste krivo ovo savremeno doba ali ne i internet. On je mnogima pomogao da se ljudi povežu sa zajednicama koje imaju nešto zajedničko. Ne diraj mi net. Forumi, muzika, filmovi.. Totalno drugi svijet.. Za usamljene zna biti i magičan (takve paćenike kao ja :) )  

Evo sad su rekli da se tješim ispred kompjutera sa nekim virtuelnim prijateljima pff.. pobjegnem tu i ništa više, nije mi ni loše ovdje. Nije uvijek divno kao ni u realnosti ali i jeste, zna biti kao i u realnosti a i nema tih virtuelnih prijatelja. One sa kojima toliko tipkam sam vidjela. To što su ljudi sami sebi neprijatelji.. to je druga priča ( drugi par opanaka), ne mješajte mi to. I to što se ti neki stručnjaci sve češće brinu za nas je zato što lakše dođu do nas. Dostupni smo, mislim online. 

Usamljenim osobama nedostaju neke važne međuljudske veze i osobe s kojima mogu biti istinski bliske i otvorene a ne broj ljudi kojima su okruženi pa zabluda da usamljeni ljudi ne mogu imati veliki broj prijatelja samo usporava razresenje ovog problema. 

A da.. vapim i za tom potvrdom identiteta. Imam ličnu kartu, nije to problem ali potvrda da si dovoljno dobar, da si zanimljiv, potreban.. štajaznam. A šta će mi to? Znači ja ipak jesam usamljena? Bar po ovoj tački. Doduše, recimo da ni sama sebi ne pomažem sa poslom iz snova, nezavisnosti i sposobnosti, da ne ispadne prezahtjevno bar sa srećom, nisam lucky bastard. Ono da te jednostavno ide.. :)

Ah, evo nešto interesantno što ste znali a možda i niste: Milivojević veruje da je današnje stanje takvo kakvo je, jer živimo u uslovima u kojima su ljudi sve više usmereni na same sebe, svoje ciljeve, porodicu i nemaju vremena za druženje. On objažnjava i da kada se teško živi i kada od drugih zavisi preživljavanje, tada nastaju snažne emocionalne veze, koje se dugo neguju. "Ali kada smo preživeli, postaje važan kvalitet života i uživanje. Menja se priroda međuljudskih odnosa, pa ljudi počinju jedni druge sve više da koriste kao objekte. Zbog toga danas živimo u društvu koje je otuđeno, u kojem se povećava distanca i odnosi postaju usmereni ka kraktoročnim ciljevima. Mladim generacijama koje ne znaju kako je bilo nekada je prosto nemoguće da zamisle da mođe i drugačije", zaključuje on.  

Kako drugačije? Ja mogu drugačije.. zašto onda čitam ovo? 

Milivojević kao jedan od najvećih uzroka za usamljenost kod omladine vidi i njihovo verovanje da nemaju perspektivu, bilo da je to jer ne vide kako da ostvare postavljene ciljeve, ili što uopšte ne znaju kako da ih zacrtaju. Naš sagovornik "ne predviđa" svetlu budućnost. 

A ako osoba ima samopouzdanja? Mlada osoba koja vjeruje da ima perspektivu, zna kako da uspije, ima zacrtan put, svetlu budućnost. To znači da je sama sebi dovoljna i da tu nema usamljenosti? 

Čini mu se, kako kaže, da su društveni uslovi takvi da će se povećavati individualizam, distanca, ali istovremeno i neka vrsta hedonizma. Ljudi će biti upućeni jedni na druge kroz zabavu, koja će, takođe, biti pomalo praznjikava, smatra on. Ipak, ističe sledeće, što je ujedno i poruka za mlade: "Najvažnije je da shvate da je život nešto drugo od onoga što vide na ekranima televizora i kompjutera. Kao što pornografski filmovi i sadržaji ne mogu da zamene pravu bliskost i intimu, tako ni virtuelni prijatlji ne mogu da zamene prave prijatelje. Ljudi treba da se trude da koriste tehnologiju, a ne da tehnologija koristi njih. Da bi neko živeo kvalitetno mora imati i kvalitetne odnose sa ljudima, mora biti povezan sa njima jednom vrstom ljubavi. I to je najvažnije, jer je ljubav alternativa usamljenosti". 

Pa.. lijepo, pronašla sam se u prvom dijelu donekle i u drugom i svim ostalim. 

Imam ja ljubav.. Doduše u zadnje vrijeme je zauzeta. Vratiće mi se, ne očajavam. Tužnjikava sam samo. 

Prijatelji.. ne znam, sve je super: izađemo, zezamo se, ispričamo, otvorimo duše ali i dalje se sluša samo da bi se moglo reći ono što se ima reći, ja sam kučni tip - oni parijaneri, ne mogu se u potpunosti izraziti onako kako se vidim jer me ne mogu vidjeti tako kako se vidim. Znam da neko bi mogao ali teško se nađe.. Kada tražite ljude, teško ćete ih naći jer smo toliko različiti da su slični razbacani negdje po svijetu a slučajnosti ne idu u korist. Upoznaješ ljude koji prolaze, povrede te. Dođu da vide da li te mogu dobiti, njihova priča, oni, valjda da se i sami bolje osjećaju, nakon toga idu dalje jer traže ono što su stvarno tražili? Nekog ko je njima sličan a ne tebi.. I tako lutamo, neki. Neki su se rodili i rođenjem našli svoje ljude. Volim to tako nazvati. Ne znam je li tužnije kad vidim da prolaze ili kad niko mjesecima ne prolazi kroz moj život, bar da daju zagrljaj, bar da zakomplikuju život. 

Jesam, koristila sam kao objekte, jesam, one ljude koji su pokazali samo tu stranu. Ima ta stvar u vezi toga kada mi se neko iskreno otvori, ne mislim očekujući da ću riješiti nečije probleme već zato što mi vjeruje.. Moji zidovi se sruše, ponašam se kao da poznajem osobu 100 godina, tako se osjećam. Eto, to je zlatna tajna koju skoro niko nije znao da iskoristi. Ne znam da li je to dobro, ni sama nisam sigurna pa i po cijenu povređivanja. Ti pogledi na svijet, razmišljanja, interesovanja, način pričanja, način na koji je osoba je onaj mostić do mene.

Mislim da bi sve bilo zaliječeno da tamo gdje se vraćam kad završim sa obavezama, iz kupovine, sa kafe imam podršku, osmijeh, nesebičan zagrljaj, poštovanje, prijatnu toplotu tih srca, mislim.

Neću nastaviti kopirati dijelove iz nekog teksta sa interneta, mislim, znam da i vi to znate sami.. Ja ću nastaviti čitati ako me ne savlada san. Već je 6:10. Odjevljujem se.