Samoubistvo

Ne opravdavam ne dati sve od sebe i ne boriti se sa sobom, najteza borba vrijedna onog za sta se boris. Zivot moze da bude jedna divna, magicna stvar ali neki ljudi su preslabi.. 1000 x je lakše pustiti se i misliti negativno. Prvi koraci su najteži. Nekada su ti koraci lažni, iluzija ali su koraci i jako su bitni. Promjeniti pogled na stvari često riješava mnoge stvari, nekad i zagrljaj.. zavisi od slucaja do slucaja..

Još je dijete, klinac. Već je naučen da ne dopušta da se zaboravlja nešto što nije mogao ni da zapamti. Mrzi.

What a shame pic

Feels so good, yeah to be here now, to be home

Daleko si. Nisi dovoljno da te ne mogu osjetiti. Dolaziš mi kroz slušalice, kroz tišinu, kroz ljude, dolaziš kroz snove, dolazim kroz snove do tebe. Tu si, osjetim te. Isključim sve misli, usredsredim se na prazninu koja nas spaja, taj prostor vazduha između nas. Sve je isto, da si u kući do moje ili na drugoj strani svijeta u tom trenutku. Ne vidim te ali te osjetim kroz hladnjikavu svježinu u zraku koja ulazi kroz nosnu šupljinu u mene i puni me. Nisi daleko. To u ovoj dimenziji jednostavno ne postoji. Mogu vjerovati u to da stojiš iza mene, prilaziš, i lagano stavljaš ruku na moje rame. Osjetim trnce, šaraš usnama po mom vratu, sa rukom u mojoj kosi a drugom silaziš niz moju ruku, znam šta tražiš, zato i širim prste, žirim usne u osmijeh.. Neopisivo dobar osjećaj je opet te imati tu, znaš. Pravićemo se da sam ja kod mene a ti kod sebe. Zažmirila sam.. Moje ruke oko tebe i dižem te sa tla. Smiješ se i boriš za dah. Otvorila sam oči i dalje te mogu vidjeti i osjetiti. Tvoja ruka se gura sa mojom u džepu, istražuju liniju života i sve ostale koje postoje na dlanu. Ne mogu da smirim otkucaje srca, brzina kojom krv ide kroz moje vene. Ima puno nemira u meni a tako sam smirena pored tebe. Ne želim se vraćati u stvarnost, u standardnu dimenziju jer pretpostavljam da ću morati da se suočim sa određenim intenzitetom boli, smetnjama mom srcu usljed privikavanja.. Umjesto toga ugasiću se, utonuti u san, u svijet koji ne vraća u “realnost”, čak što više, ljubavi..

Strah od promjene

Promjena se ne treba bojati, treba se bojati toga da se ništa ne promjeni.

Zašto se bojim promjeniti i običnu frizuru? A možete misliti kako je tek na nekom drugom, "većem" polju.. Neću da šišam nikakve vrhove jer su oštećeni, ovaj put želim mnogo više.

 Šta bi ta promjena mogla donijeti?

 Svašta nešto, mnogo je mogućih ishoda. Onaj najbolji je da počnem plakati jer je to baš ono što želim i to sam dobila. Jel glupo biti preplavljen emocijama u takvoj situaciji? Možda i to da se bolje naučim nositi sa nečim novim, nepoznatim.. jer srljanje u strah ili / i pozitivno iskustvo iz toga.

Od frizerskog do kuće bih išla preradosna, kao malo dijete ali ne onako površno, stvarno bih bila sretna, vukla bi se taj prvi decembarski dan prema kući, vjerovatno bi već padalo veče. Volim zimske dane kada mi se naježi koža a ja se stisnem i jednostavno osjećam taj hladan vazduh, ljude isto tako zamotane i stisnute, neki gledaju ispred sebe i žure, neki sa prijateljem čekaju na semaforu, sa rukama u džepovima, smeju se. Volim kada pada veče. Volim zimu i drugačiju ja.

Vi koji niste u fazonu fešn i slično nemojte zamjerati, nisam ni ja. A tek nemojte to gledati kao krajnju površnost, to bi bilo površno. Bar zato što zaključujete iz isključivo ličnog iskustva. 

Jako rijetko usmjeravam svoj život ka tome ali kad mi nešto uzme pažnju.. Volim vidjeti različite ljude sa kaputima kakve nisam vidjela, zanimljivim šalom, upečatljivom frizurom i ono najvažnije je da to nije šupljo, volim da vidim harizmu, to nešto, pozitivnost, osmjeh, sigurnost i brižnost..ni sama nisam sigurna šta je to.

Vraćam na svoju priču: Eto pronašla sam sjajnu pjesmu. Ušla je u uho. Poslije sam obratila pažnju na video i vidjela viđeno ali skoz "iz nekog drugog ugla", za mene je to bilo skroz nešto drugačije. Bilo je vau. Poludjela sam za tim. Imalo je ono nešto nešto u čemu se pronalazim. Nestrpliva i nervozna. Neke prijatelje sam pitala za mišljenje. Skeptičnost preovladava. Plava kosa? Razglabanje o mojoj boji tena, kvalitetu kose za takvo tretiranje, šišanje nekih dijelova kratko, moj oblik lica. Neko je skeptičan za boju, neko da mi takvo nešto ne bi stajalo. Ja možda najmanje razmišljam o tom a najbitnije mi je. Možda se u sekundi mogu zamisliti kako mi to dobro stoji ili loše.

Čije je mišljenje na kraju bi trebalo biti bitno? Meni samo moje. Sigurnost ne bih trebala tražiti izvan sebe same.

Sledeći korak je pronaći nekog pouzdanijeg frizera jer pored toga što ulogu igra to što bi trebalo biti napravljeno, isto po meni bitnu ulogu i ima onaj u čijim si rukama, um koji ih vodi, koji ima sliku, ko bi trebao da je vidi bolje od tebe, neko ko te može posavjetovati po iskustvu tako da ko god mi je rekao da mi to mogu bilo gdje uraditi sam epski izignorisala i nastavila da tražim neku preporuku, nekog ko se bavi modernijim frizurama i mislim da sam našla.

Drugarica koja uči taj zanat mi je rekla za jednog momka, vidjela je da radi jako zanimljive, moderne stvari. Otišla sam sledeći dan do salona pitala da zakažem sišanje. Pošto sam objasnila ukratko da hoću nešto komplikovanije ili osjetljivije ipak su riješili da to šišanje bude kod njega, ne koleginice. To je bilo prije tti - četri dana. A zakazano je za 1. decembar, prije ne može.

Sada se trudim da što manje razmišljam o tome jer poznajem sebe, razbijala bih glavu i digla ruke od toga. Bojim se jer ni sama ne znam šta će biti ali se ne bojim dovoljno.  Ustvari sam uzbuđena i želim tu promjenu, želim jednako drastičnu kao ona koja se trenutno dešava iznutra.
Mislim da traj strah sve više mijenja uzbuđenje. :)

Volim sebe kakvu jesam, da ne dođe do zabune. U ne tako davnoj prošlosti i nisam ali mijenjam se. Čitav moj put hoću. Volim sebe takvu ali mijenjam se i radim na sebi zato što to meni odgovara. Voljela bih da mogu čuti više ljudi kako to govori.

Lonely

Jesam li ja usamljena? Imam li pravo biti?

Mislim, imam ljubav i ta ljubav ima mene. Nekada se zovem imenom ljubavi. Znate ono "dobro jutro, ljubavi". Ne znam za vas ali meni je to divno čuti. Ja više nisam ja - ja sam ljubav. Nešto mnogo više nego što jesam kad nosim svoje ime, nadimak.. A i znate za onu: "You(ne znam gdje mi je apostrof)re nobody till somebody loves you"? 

Ali svjedno.. to ne govori o (mojoj/tvojoj/našoj) usamljenosti. 

Šta je usamljenost?

Bolest savremeog doba? Hmm. I dont think so. Ta bolest je harala i prije. To što sada se ljudi zatvaraju u sebe u internet, ne znači da nas više čini usamljenim nego što bi bili sa sobom i dalje ali bez interneta. Da li? 

Da obrazložim svoje mišljenje: Zamisli.. Vrati se unazad koliko hoćeš u vrijeme koje nije savremeno. Ako nema telefona, televizora, interneta ne znači da ljudi nisu različiti, nemaju različite probleme, potrebe, interesovanja. Naći nekog ko ti paše, odgovara, ko se uklapa bi trebalo biti teže nego danas? Jer većina stvari je već dobila ime za one koje tad nisu ni “postojale”. Donekle, imaš veću mogućnost da uvidiš šta ti je potrebno zbog dostupnosti. Ova riječ mi se učinila bitnom. Dostupnost je po ovom što ja pišem možda suština. Dostupne su zajednice, dostupna je muzika, film, drugi svijet. Na tebi je u koji hoćeš da uđeš. A.. to što je čovjek sam sebi neprijatelj.. hah, to je, jel te, druga priča (što bi neki rekli - drugi par opanaka) :) Nego idemo mi dalje sa tim zamišljanjem.. Ali imajte na umu da otvorite um, ubacite se u ulogu i izbacite iz uma da želite da me zadavite.. Ok.. Ne daj Bože da si gej, ali jesi. Ne znaš šta jesi ali jesi. Ne znaš šta je to jer to ne postoji. Više su vanzemaljci stvarni od tog što jesi. Vratio si se toliko u nazad u vrijeme gdje niko nije gej ili u vrijeme gdje niko blizak nije gej, kad se o tom nije pričalo ili se nije pričalo u tvojoj sredini i tako. Nešto nije uredu i znaš to. Nešto fali. Ne ispunjava te ono što bi trebalo. To je zato što nisi normalan. Ako kažeš nekom to bi moglo postati i zvanično. Ako ste se vratili u vrijeme kad su palili vještice, možete li se raspitati da li bi i gejevi mogli goriti? Mislim jesu li zapaljivi? Ako jesu predlažem da ipak idete u neko modernije vrijeme. I tako, pričam vam ja, ne osjećaš se najbolje kad si gladan, žedan, kad ne možeš do kiseonika, do onog što trebaš kao i navedene stvari. Ako je to neka vrsta odnosa sa ljudima ili sa nekim određeno Usamljen si. Sam. Jebeno sam na svijetu. Em što rizikuješ nervni slom i u/sam/ljen si. Kao da nije dovoljno. Rekla bih da, tad, upravo iz razloga što nije bilo takve tehnologije, skoro pa da se nije znalo za to jer svijet nije bio ovako povezan. Ako je jedan grad došao do informacije da se homoseksualno ponašanje postoji kod ljudi, to je za drugi grad još misterija i naučna fantastika. Treći grad u kojem postoji izuzetan istraživač nije mogao doći do te informacije a i užasno mu je otežano da se bavi istraživanjem istog i tako dalje. Ono što se dešava dalje može biti da bacaš sve to u vodu, prolaziš kroz život prepušten društvu, normama tadašnjeg normalnog jer je normalnost (kao i seksualnost - fluidna), ženiš se/udaješ i živiš njihov život u svojoj koži. Depresija. To nije sretan život. Ne za tebe, ali evo nešto pozitivno, ispravan je. To obično nije doboljno. Nema veze, zbog sebe, zbog drugih, zbog čovječanstva je vrijedilo da živiš takav život. Na kraju priče naravno, umireš i tek onda je kraj.

“Da bi neko živeo kvalitetno mora imati i kvalitetne odnose sa ljudima, mora biti povezan sa njima jednom vrstom ljubavi. I to je najvažnije, jer je ljubav alternativa usamljenosti. Važno je uvideti razliku da biti sam i biti usamljen nije isto, jer biti sam može biti i veoma prijatno. Mnogi ljudi posebno oni koji su tokom dana u intenzivnom kontaktu sa drugim ljudima prosto vape da budu sami. Takođe, moguće je biti usamljen i kada je neko okružen velikim brojem ljudi. ”

Zato ja mislim da je usamljenost bila prisutna i prije. Možda čak i više? Možda čak i manje. Naravno, ne zbog homoseksualnosti, zbog svačega.

Eto, istraživanja misle suprotno. Ajmo reći da jeste krivo ovo savremeno doba ali ne i internet. On je mnogima pomogao da se ljudi povežu sa zajednicama koje imaju nešto zajedničko. Ne diraj mi net. Forumi, muzika, filmovi.. Totalno drugi svijet.. Za usamljene zna biti i magičan (takve paćenike kao ja :) )  

Evo sad su rekli da se tješim ispred kompjutera sa nekim virtuelnim prijateljima pff.. pobjegnem tu i ništa više, nije mi ni loše ovdje. Nije uvijek divno kao ni u realnosti ali i jeste, zna biti kao i u realnosti a i nema tih virtuelnih prijatelja. One sa kojima toliko tipkam sam vidjela. To što su ljudi sami sebi neprijatelji.. to je druga priča ( drugi par opanaka), ne mješajte mi to. I to što se ti neki stručnjaci sve češće brinu za nas je zato što lakše dođu do nas. Dostupni smo, mislim online. 

Usamljenim osobama nedostaju neke važne međuljudske veze i osobe s kojima mogu biti istinski bliske i otvorene a ne broj ljudi kojima su okruženi pa zabluda da usamljeni ljudi ne mogu imati veliki broj prijatelja samo usporava razresenje ovog problema. 

A da.. vapim i za tom potvrdom identiteta. Imam ličnu kartu, nije to problem ali potvrda da si dovoljno dobar, da si zanimljiv, potreban.. štajaznam. A šta će mi to? Znači ja ipak jesam usamljena? Bar po ovoj tački. Doduše, recimo da ni sama sebi ne pomažem sa poslom iz snova, nezavisnosti i sposobnosti, da ne ispadne prezahtjevno bar sa srećom, nisam lucky bastard. Ono da te jednostavno ide.. :)

Ah, evo nešto interesantno što ste znali a možda i niste: Milivojević veruje da je današnje stanje takvo kakvo je, jer živimo u uslovima u kojima su ljudi sve više usmereni na same sebe, svoje ciljeve, porodicu i nemaju vremena za druženje. On objažnjava i da kada se teško živi i kada od drugih zavisi preživljavanje, tada nastaju snažne emocionalne veze, koje se dugo neguju. "Ali kada smo preživeli, postaje važan kvalitet života i uživanje. Menja se priroda međuljudskih odnosa, pa ljudi počinju jedni druge sve više da koriste kao objekte. Zbog toga danas živimo u društvu koje je otuđeno, u kojem se povećava distanca i odnosi postaju usmereni ka kraktoročnim ciljevima. Mladim generacijama koje ne znaju kako je bilo nekada je prosto nemoguće da zamisle da mođe i drugačije", zaključuje on.  

Kako drugačije? Ja mogu drugačije.. zašto onda čitam ovo? 

Milivojević kao jedan od najvećih uzroka za usamljenost kod omladine vidi i njihovo verovanje da nemaju perspektivu, bilo da je to jer ne vide kako da ostvare postavljene ciljeve, ili što uopšte ne znaju kako da ih zacrtaju. Naš sagovornik "ne predviđa" svetlu budućnost. 

A ako osoba ima samopouzdanja? Mlada osoba koja vjeruje da ima perspektivu, zna kako da uspije, ima zacrtan put, svetlu budućnost. To znači da je sama sebi dovoljna i da tu nema usamljenosti? 

Čini mu se, kako kaže, da su društveni uslovi takvi da će se povećavati individualizam, distanca, ali istovremeno i neka vrsta hedonizma. Ljudi će biti upućeni jedni na druge kroz zabavu, koja će, takođe, biti pomalo praznjikava, smatra on. Ipak, ističe sledeće, što je ujedno i poruka za mlade: "Najvažnije je da shvate da je život nešto drugo od onoga što vide na ekranima televizora i kompjutera. Kao što pornografski filmovi i sadržaji ne mogu da zamene pravu bliskost i intimu, tako ni virtuelni prijatlji ne mogu da zamene prave prijatelje. Ljudi treba da se trude da koriste tehnologiju, a ne da tehnologija koristi njih. Da bi neko živeo kvalitetno mora imati i kvalitetne odnose sa ljudima, mora biti povezan sa njima jednom vrstom ljubavi. I to je najvažnije, jer je ljubav alternativa usamljenosti". 

Pa.. lijepo, pronašla sam se u prvom dijelu donekle i u drugom i svim ostalim. 

Imam ja ljubav.. Doduše u zadnje vrijeme je zauzeta. Vratiće mi se, ne očajavam. Tužnjikava sam samo. 

Prijatelji.. ne znam, sve je super: izađemo, zezamo se, ispričamo, otvorimo duše ali i dalje se sluša samo da bi se moglo reći ono što se ima reći, ja sam kučni tip - oni parijaneri, ne mogu se u potpunosti izraziti onako kako se vidim jer me ne mogu vidjeti tako kako se vidim. Znam da neko bi mogao ali teško se nađe.. Kada tražite ljude, teško ćete ih naći jer smo toliko različiti da su slični razbacani negdje po svijetu a slučajnosti ne idu u korist. Upoznaješ ljude koji prolaze, povrede te. Dođu da vide da li te mogu dobiti, njihova priča, oni, valjda da se i sami bolje osjećaju, nakon toga idu dalje jer traže ono što su stvarno tražili? Nekog ko je njima sličan a ne tebi.. I tako lutamo, neki. Neki su se rodili i rođenjem našli svoje ljude. Volim to tako nazvati. Ne znam je li tužnije kad vidim da prolaze ili kad niko mjesecima ne prolazi kroz moj život, bar da daju zagrljaj, bar da zakomplikuju život. 

Jesam, koristila sam kao objekte, jesam, one ljude koji su pokazali samo tu stranu. Ima ta stvar u vezi toga kada mi se neko iskreno otvori, ne mislim očekujući da ću riješiti nečije probleme već zato što mi vjeruje.. Moji zidovi se sruše, ponašam se kao da poznajem osobu 100 godina, tako se osjećam. Eto, to je zlatna tajna koju skoro niko nije znao da iskoristi. Ne znam da li je to dobro, ni sama nisam sigurna pa i po cijenu povređivanja. Ti pogledi na svijet, razmišljanja, interesovanja, način pričanja, način na koji je osoba je onaj mostić do mene.

Mislim da bi sve bilo zaliječeno da tamo gdje se vraćam kad završim sa obavezama, iz kupovine, sa kafe imam podršku, osmijeh, nesebičan zagrljaj, poštovanje, prijatnu toplotu tih srca, mislim.

Neću nastaviti kopirati dijelove iz nekog teksta sa interneta, mislim, znam da i vi to znate sami.. Ja ću nastaviti čitati ako me ne savlada san. Već je 6:10. Odjevljujem se. 

Even as your eyes are closing, do it with a heart wide open

Pa kaže LISTEN TO YOUR HEART. Ako hoćeš neku preporuku za pjesmu eto je.

Slušaj svoje srce..
Da li je uvijek ispravno ono što osjećamo..? Nije da baš vjerujem u to. Prost je razlog.. ljudi su komplikovani i srce retko kada se vodi logikom i dovodi te u situacije da se boriš protiv njega svom svojom snagom jer je jako onoliko koliko želi ili voli... I tužno je kada kuca za nekog ko ga tretira loše i odbija ga a neko ko mu daje sve jednostavno ne dotiče isto. Kada je iz straha mislim da tu nema mjesta za borbu, besmisleno je. "Za ranjivost treba puno hrabrosti, ali se isplati, zbog onih par ljudi koji to neće iskoristiti, vec zagrliti." 
Ali zna to biti i nešto što se kosi sa svim. Bukvalno to mislim, svim pravilima, segmentima naših života a ono najgore što po meni može biti su povređena neka druga srca. Da se razumijemo, prava sreća je biti u mogućnosti slušati ga.. nekada ne možemo ići za nečim jer ne možemo dohvatiti potrebne visine, ne možemo otključati nečije srce sa svojim šiframa koje smo dobili eto slučajno i koje nas definišu, naš otisak prsta ne odgovara i bespomoćni smo. Nekada je cijena velika..  rušenje, destrukcija, uništavanje.. sebe ili nekoga, nečega drugog. 
I ne, nema šablona ni pravila po kojem možete uskladiti srce i mozak.. i čitav svijet. 
..ali nemojte se ograničavati pomalo smješnim stvarima, npr. društvo jer sreća je previše skupa a društvo, prema mom sistemu vrednovanja, previše jeftino. Znate kad ljudi koji vam nisu bitni, nisu dio vašeg života, kad vam ne plaćaju račune i ono najvažnije je da to za šta bi ste se borili nema nikakve veze sa njima niti ih ugrožava a oni dižu galamu i prave neki prividan problem kojeg nema i ima a to su oni sami zbog nekih ubjeđenja zbog kojih bi sad svi trebali da živimo po njihovim pravilima? Nema šanse. U tom slučaju slušajte ga još jače, volite još jače, borite se još više. Svijet nikada neće prestati da se okreće zbog ljubavi. Ljudi neće umirati zbog ljubavi. Voljeti je divno i divim se onima koji vole i ne znaju da mrze, koji su ljubazni i skromni, koji su otvorenog uma tako što ne uzimaju zdravo za gotovo ono što im se da na tacni, već razmisle, stvore neki svoj stav, sa malo mjesta, čak i posle polovine svog života, toliko iskustva za šansu nekom drugačijem razmišljanju.  :) 
 Ugh.. otišla sam od teme. Evo, vratila sam se..

Osjećanja jesu bitna ali ništa nije savršeno, pa ni ona. Naučiti živjeti sa njima je naučiti živjeti sa sobom.

Probna. 

Skrabam o skrabanju. Skrabam nesto o mom pisanju (koji je btw nekakav dnevnik). Skrabam o sebi. 

 

Trebalo bi da ustanem sutra rano.. ako je 9 h rano ali sve u svemu sada jeste kasno.. 2:00..
Ja sjedim za komjuterom i lupam po tastaturi, gubim se u zvuku sa slusalica (inace dok pisem draze mi je tasturu prebaciti na croatian ili bosnian, volim vidjeti s sa kvacicom, ili c.. osjecam se vise.. na svome. Nisam neki gramaticar ali svejedno, bolje se osjecam. Glupavo, da..nema veze). Ne znam ni sama zasto ne idem u krevet. Zasto bi umjesto toga bilo bolje sjediti tu, zasto bi mi ovo vise prijalo?

 Nisam dugo pisala. Uhvate me faze i ne znam, eto. Prije sam to radila na papiru. Otkad sam vidjela da me neki sasvim slucajno kradom citaju bez obzira koliko privatno bilo.. od tad sam batalila i prebacila se tamo gdje me imaju kao otvorenu knjigu i zato me vjerovatno nece citati. I da citaju nije gore od toga nego da citaju moji najblizi ili bilo ko ko me poznaje.
Saznali su ne samo bitne stvari koje su duboko u meni, ne znam ni koliko je to bitno u tudjim ocima.. saznali su i ono sto u mojim ocima i ne cini toliku razliku zbog kojeg ja nisam vise ono sto sam za njih bila.. nazalost to je vjerovatno bilo ono bitno. Postala sam ravnodusna na to sta je bitno nekom, ikom u mom privatluku. Moje je. Bitno je sta je meni bitno. Cao, poz. Takoreci..

JA nesam narcis, majke mi... skorpija/bik u horoskopu (prilog kao dokaz) ali
 Inace ja sam nekad a mozda sam i sad, ponekad depresivna licnost. I (sa svojih za mjesec-dva 20 godina) nosim se sa tim kao i beba sa punim pelenema. Inace nemam kome da se povjerim. Nekada kada se desi da se mozda i pojavi neko kome mogu, ja mozda bas tada radije drzim za sebe. Osjecam se bolje sa tim izborom. Onako kad bas i nemam kome tada vristim sebe, ne bi li ko shvatio da nisam najbolje i da trebam zagrljaj.. dug neki.. mekani ili jaki, sta ja znam, valjda ovisi o situaciji, momentu i tako. :)
Slusam sjajnu muziku, divan ukus moze se reci koji vi moguce ne bi razumjeli ali to nije bitno.. vjerovatno cu ga podjeliti kojom ptilikom tu, sa vama, jelte. :) Isto tako volim cuti sjajan ukus za muziku drugih ljudi. Zainteresovana za psihologiju.. valjda znaci zainteresovana za ljude. Zainteresovana za njihov izbor muzike. Svega ostalog isto.
Nekad znam slusati.. nekad stvarno uzivam slusati... obozavam... nemojte da vas ovo zavara, nekad mi je smor teski, ljudi me ubiju povrsnoscu njihovih prica, mada nekada mi odgovaraju. Ma nista, zaboravite. Nema nikakvih 100postotnih pravila, sa jasnim linijama pa necu da vas lazem, ako bi neko da se oproba ujescu ga, tako da, slobodno, samo probajte. :)