Cause when you've given up. When no matter what you do it's never good enough. When you never thought that it could ever get this tough, Thats when you feel my kind of love.

Da nastavim dalje ili da se borim..?
Dala me je i sada.. ja pokušavam da sredim glavu i shvatim zašto nije tu i da li trebam da je pustim? Da li je samo skrenula sa puta, glupa greška koja se svima dešava i zato ima nekoga drugog ili je baš tamo gdje treba da bude? Mogu pustiti to malo divno stvorenje ako je za nju tako bolje, ako je srećnija.. ako je bolje za nju, zašto ne bi bilo i za mene?
Ja imam kuda dalje ako baš ovo sa nama ne ide i ako ljubav više nije dovoljna. Nije me strah nastaviti sama, voditi "momački" život ili dati šansu nekom drugom.

Ali vjerovala sam da je ljubav dovoljna, iskrena, čista, sigurna, nesebična ljubav i da ne može  istrošiti zagrljaje i koja ne zna prestati da se bori sa velikim stvarima a tek da se bori sa kilometrima jer se ljubav ne nalazi na putu, tek tako. Nije to nešto što uzmeš kad ti treba i baciš kada više ne treba.

A ona je posebna i nema ništa divnije od toga da doprem do nje, da je pomjerim, da utičem na njen rad srca. Volim tu bliskost, njenu nježnost, zaljubljenost, sreću, povezanost koju nemam sa drugim ljudima. Volim kako me voli i što me ona takva kakva je "tjera" da je volim. Ne mogu da se oduprem njoj a sada je kod nekog drugog, neko drugi je dobio šansu da se bori za nju i sigurno postoji razlog za to jer nije tu a to je da ne želi biti tu, ne može, odlučila je to.. pustiti me i nestati a onda se vratiti gurajući me u ruke nekog drugog. Boli.. i sve je tako jednostavno i tako jebeno komplikovano. Ne želim prihvatiti takvo odbacivanje mene od nje. Jedina logična stvar je da mi dotrči u zagrljaj i stisne se jako uz i da se ne želi pomjeriti, da se želi boriti, da može naći snagu u meni ali više nije dovoljno da jednostavno budem pored nje.. ja više nisam dovoljna

Daleko sam od savršenstva, nije me bilo kad sam trebala biti tu, moji postupci su nekada bili pogrešni, pokazivali hladnoću, kako je uzimam zdravo za gotovo, ne obraćam pažnju i boljelo je,.. a to sam uradila nekom ko me je voljeo i trebao i svoju lekciju sam naučila na grublji način. Nadam se da sam je stvarno naučila.. jer sam fakat platila da bi mi bila pokazana. A nisam ni blizu onoga što je zaslužila, svejedno me je željela i ipak sam dopustila da je razočaram i naučim da živi bez mene..

To srce je umorno.. počelo se gušiti i kada mu pokazujem ljubav a davno prestalo biti sretno uz mene i čemu poenta boriti se? Otkad je želim nesretnu tu? Pustiti je da traži sebe i svoju sreću i biti zahvalna što je postojala tu.. jeste teško ali je možda jedina realna odluka. Ona ne raste više uz mene. Kočim je. Treba nešto drugo, nešto što će je pokretati a voljela bih joj pokazati svu tu snagu u meni koju imam da se borim za nju i da je vrijedna toga ali to je samo usporavanje da ide u pravcu koji je njen sada a ne bih trebala to radim. Trebala bih da je pustim da bude ono što jeste i prestanem da utičem na nju i onda ću je samo pustiti da nadje ono što stvarno traži.. jer to nisam ja.

Neprimjećen post, stavovi, pogledi, način na koji vidimo istu sliku..

Jedan od onih momenata kada razmišljam, počnem na jednom, završim na desetom mjestu. Prilika da vidiš mojim očima i uporediš sa svojim.

Lekcije su svuda oko nas.. počinjem se radovati svemu što trebam još da naučim pa makar to bilo iz situacija zbog kojih ću se osjećati neugodno.

Želim da učim, želim da znam sve što bi me učinilo mudrijom, sve što bi mi pokazalo šta je ispravno. Vjerujem da ispravno i sreća su usko povezani i da postoji neki savršeni šablon po kojem bi se vodili i koji bi nas činio srećnijima.
Želim da naučim nove vještine, jezike, da radim nove stvari, stičem nova iskustva, želim ići i čistiti smeće sa ulice, želim naučim strane jezike, instrumente, ples, želim pomoći drugima da sanjaju da ostvare svoje snove i da sanjaju još više.

Počinjem da volim sve to i ljude isto, volim to što mogu da rastem gledajući njih, ne samo iz svojih grešaka koje pravim neprestano i svjesna sam da svaki hiljaditi pokušaj je tek poneki slučajan uspjeh ali vjerujem u sebe. Ne padam, samo usporim nekada ali na kraju svega rastem i penjem se. Svaki dan je vrijedan iako sam za to i sama ponekad slijepa. Sve što je boljelo ili što me je usrećilo, sve.. Svi ljudi koji su otišli su napravili mjesto za nekog drugog ko treba da bude tu. Sve je onako kako treba biti. Nije bitno koliko sporo ili brzo mi ide dok god postoji mogućnost da se popravim, da se penjem i da shvatim. Voljet će me onaj ko treba i zna da me voli, bit će tu onaj ko treba da bude. Ja možda neću uvijek napraviti prave izbore ali ti ljudi koji trebaju biti tu će me vidjeti.. pravu mene i zagrliti me a ja ću raditi na sebi i pokazati im zahvalnost na isti način. Imaće dio mene, pokloniću ga, ne toliko zato što želim, jednostavno, jednog dana ću skontati da su njihovi, ne samo moji, možda čak i zauvijek.

Nije me strah podjeliti se njima ali strah me je da jednog dana da meni ne ostane ništa da bih sve dala samo jednoj osobi. Ne želim od ikoga uzimati onu ljubav koju imam i ne želim ikoga povrijediti zbog toga. Niko ne treba da osjeća bol zbog mene. To baš i nije nešto što me usrećuje i sve što mi preostaje je nestati iz života ljudi kojima je nanosim, i guess.. time oslobodila mjesto nekome koga ne bih boljela, za koga ne bih bila loša, za nekoga ko bi rastao uz mene.

Zar ima nešto divnije od toga? Naći svoje ljude u ovom kompleksnom svijetu i napraviti jedan svoj, koji izgleda tako prirodno, možda nešto kao dom, mjesto gdje pripadaš.

Moraš biti majmun da sve uzmeš zdravo za gotovo, bilo to loše ili standardno i ne pokušati bolje, boriti se za bolje, dopustiti nametnutim pravilima da te ograniče i da ih ne preispitaš, da ih pustiš jer treba tako a ne treba! Samo ja znam pravila, jedno od njih je da ta koja je društvo nametnulo nisu ona koja ću poštovati.
Neću vjerovati u onog Boga kojeg ste mi stavili pred nos, pogotovo jer ste mi vi rekli da tako treba i to pokušali na silu, utjeravajući mi strah u kosti i samo zbog toga da se učim moralnosti po vašem standardu, jer me je strah? Kakav sam ja to čovjek ako sam "dobra" samo zato što se bojim? Odbijam.
Neću vjerovati da treba nešto da radim jer je red jer se stvari rade jer ti nešto iznutra govori da treba i zato što ćeš se osjećati bolje, ponosno na sebe, srećnije a ono iznutra je često tačno jer svi manje više posjeduju savijest i intuiciju koju možda vremenom isprljaš jer nisi znao bolje ali ne prihvatam da se ne preispituješ, da ostaneš zatvorenog uma, ovca i ne želiš da radiš na sebi, ne zato što takav kakav jesi nisi dovoljno dobar, već baš zato što se voliš i želiš najbolje iz sebe ili zato što nisi zadovoljan sobom i želiš bolje iz sebe.

Šta je to dobro a što bi nas držalo samo u mjestu i da nam je to dovoljno? Nemotivisanost, nezainteresovanost, bezvoljnost? Zato možda na izborima dobijaju isti i eventualno kukamo, kao da će to promjeniti išta. Zato možda radimo za druge i pomažemo im da ostvare svoje snove. Zato možda nikada ne upoznamo svoje potencijale a svoje granice smanjimo umjesto pređemo preko i pomjerimo ih. Možda zato dopuštamo da živimo zatočeni unutar rešetaka koje nam skraćuju slobodu a da to ni ne primjetimo. Možda zato hiljadu toga.

Pokušaj se naći u svijetu, nađi dijelove sebe u njemu, nauči nešto a onda to podijeli sa mnom. Prati svoja osjećanja, ništa bolje ne motiviše od njih i iskoristi to na najbolji mogući način.

Ja nisam mnogo drugačija, često stojim u mjestu ali tražim svoju motivaciju. Mislim da je i to pomjeranje naprijed, tražim ljude koji će mi pomoći u tome, tražim mogućnosti, opcije, šanse i pokušavam da se otrgnem od stolice na kojoj sjedim, pokušavam promjeniti nešto na bolje, pokušavam naći sebe i ide, samo što mi treba još rada i lekcija i cijenim ljude koji ostanu tu uprkos mojoj bespomoćnosti, uprkos mojoj neiskusnosti, lošim odlukama, manjku mudrosti, zrelosti, uprkos meni i koji me vole, vide potencijal i ukazuju mi na njega. To su ljudi koji su vrijedni borbe i djela mene.
Ista stvar je i sa tobom. Pronadji svoju originalnost i iskoristi potencijal, udri po onom što stimuliše tvoj um.

Nemoj mi uzeti za zlo zbog šaranja po temama, to je moj stil.. kao i za greške, ukaži mi na njih i za nepotrebne rečenice, ignoriši ih i večeras bih ovako mogla još dugo a kasno je. Odjavljujem se.

Ova godina je počela mnogo bolje od one prošle. Petnest minuta prije ponoći ostala sam sama na svijetu.. i sledećih sedam dana. Ovaj put je drugačije. Iako mi neke stvari naizgled ne idu u trenutku, vidim iznad njih i osjećam ono važno, ono dobro i bezbrižna sam. Iza mojih suza je ustvari oslobođenje, iza mog osmjeha život, uzbuđenje, iza

 ove igračke vidim osmjeh, a ti?

U sebi još ne vidim neku veliku promjenu ali vidim nadu. Dopada mi se ono što vidim i želim da nastavim tim putem. 

Samoubistvo

Ne opravdavam ne dati sve od sebe i ne boriti se sa sobom, najteza borba vrijedna onog za sta se boris. Zivot moze da bude jedna divna, magicna stvar ali neki ljudi su preslabi.. 1000 x je lakše pustiti se i misliti negativno. Prvi koraci su najteži. Nekada su ti koraci lažni, iluzija ali su koraci i jako su bitni. Promjeniti pogled na stvari često riješava mnoge stvari, nekad i zagrljaj.. zavisi od slucaja do slucaja..

Još je dijete, klinac. Već je naučen da ne dopušta da se zaboravlja nešto što nije mogao ni da zapamti. Mrzi.

What a shame pic

Feels so good, yeah to be here now, to be home

Daleko si. Nisi dovoljno da te ne mogu osjetiti. Dolaziš mi kroz slušalice, kroz tišinu, kroz ljude, dolaziš kroz snove, dolazim kroz snove do tebe. Tu si, osjetim te. Isključim sve misli, usredsredim se na prazninu koja nas spaja, taj prostor vazduha između nas. Sve je isto, da si u kući do moje ili na drugoj strani svijeta u tom trenutku. Ne vidim te ali te osjetim kroz hladnjikavu svježinu u zraku koja ulazi kroz nosnu šupljinu u mene i puni me. Nisi daleko. To u ovoj dimenziji jednostavno ne postoji. Mogu vjerovati u to da stojiš iza mene, prilaziš, i lagano stavljaš ruku na moje rame. Osjetim trnce, šaraš usnama po mom vratu, sa rukom u mojoj kosi a drugom silaziš niz moju ruku, znam šta tražiš, zato i širim prste, žirim usne u osmijeh.. Neopisivo dobar osjećaj je opet te imati tu, znaš. Pravićemo se da sam ja kod mene a ti kod sebe. Zažmirila sam.. Moje ruke oko tebe i dižem te sa tla. Smiješ se i boriš za dah. Otvorila sam oči i dalje te mogu vidjeti i osjetiti. Tvoja ruka se gura sa mojom u džepu, istražuju liniju života i sve ostale koje postoje na dlanu. Ne mogu da smirim otkucaje srca, brzina kojom krv ide kroz moje vene. Ima puno nemira u meni a tako sam smirena pored tebe. Ne želim se vraćati u stvarnost, u standardnu dimenziju jer pretpostavljam da ću morati da se suočim sa određenim intenzitetom boli, smetnjama mom srcu usljed privikavanja.. Umjesto toga ugasiću se, utonuti u san, u svijet koji ne vraća u “realnost”, čak što više, ljubavi..

Strah od promjene

Promjena se ne treba bojati, treba se bojati toga da se ništa ne promjeni.

Zašto se bojim promjeniti i običnu frizuru? A možete misliti kako je tek na nekom drugom, "većem" polju.. Neću da šišam nikakve vrhove jer su oštećeni, ovaj put želim mnogo više.

 Šta bi ta promjena mogla donijeti?

 Svašta nešto, mnogo je mogućih ishoda. Onaj najbolji je da počnem plakati jer je to baš ono što želim i to sam dobila. Jel glupo biti preplavljen emocijama u takvoj situaciji? Možda i to da se bolje naučim nositi sa nečim novim, nepoznatim.. jer srljanje u strah ili / i pozitivno iskustvo iz toga.

Od frizerskog do kuće bih išla preradosna, kao malo dijete ali ne onako površno, stvarno bih bila sretna, vukla bi se taj prvi decembarski dan prema kući, vjerovatno bi već padalo veče. Volim zimske dane kada mi se naježi koža a ja se stisnem i jednostavno osjećam taj hladan vazduh, ljude isto tako zamotane i stisnute, neki gledaju ispred sebe i žure, neki sa prijateljem čekaju na semaforu, sa rukama u džepovima, smeju se. Volim kada pada veče. Volim zimu i drugačiju ja.

Vi koji niste u fazonu fešn i slično nemojte zamjerati, nisam ni ja. A tek nemojte to gledati kao krajnju površnost, to bi bilo površno. Bar zato što zaključujete iz isključivo ličnog iskustva. 

Jako rijetko usmjeravam svoj život ka tome ali kad mi nešto uzme pažnju.. Volim vidjeti različite ljude sa kaputima kakve nisam vidjela, zanimljivim šalom, upečatljivom frizurom i ono najvažnije je da to nije šupljo, volim da vidim harizmu, to nešto, pozitivnost, osmjeh, sigurnost i brižnost..ni sama nisam sigurna šta je to.

Vraćam na svoju priču: Eto pronašla sam sjajnu pjesmu. Ušla je u uho. Poslije sam obratila pažnju na video i vidjela viđeno ali skoz "iz nekog drugog ugla", za mene je to bilo skroz nešto drugačije. Bilo je vau. Poludjela sam za tim. Imalo je ono nešto nešto u čemu se pronalazim. Nestrpliva i nervozna. Neke prijatelje sam pitala za mišljenje. Skeptičnost preovladava. Plava kosa? Razglabanje o mojoj boji tena, kvalitetu kose za takvo tretiranje, šišanje nekih dijelova kratko, moj oblik lica. Neko je skeptičan za boju, neko da mi takvo nešto ne bi stajalo. Ja možda najmanje razmišljam o tom a najbitnije mi je. Možda se u sekundi mogu zamisliti kako mi to dobro stoji ili loše.

Čije je mišljenje na kraju bi trebalo biti bitno? Meni samo moje. Sigurnost ne bih trebala tražiti izvan sebe same.

Sledeći korak je pronaći nekog pouzdanijeg frizera jer pored toga što ulogu igra to što bi trebalo biti napravljeno, isto po meni bitnu ulogu i ima onaj u čijim si rukama, um koji ih vodi, koji ima sliku, ko bi trebao da je vidi bolje od tebe, neko ko te može posavjetovati po iskustvu tako da ko god mi je rekao da mi to mogu bilo gdje uraditi sam epski izignorisala i nastavila da tražim neku preporuku, nekog ko se bavi modernijim frizurama i mislim da sam našla.

Drugarica koja uči taj zanat mi je rekla za jednog momka, vidjela je da radi jako zanimljive, moderne stvari. Otišla sam sledeći dan do salona pitala da zakažem sišanje. Pošto sam objasnila ukratko da hoću nešto komplikovanije ili osjetljivije ipak su riješili da to šišanje bude kod njega, ne koleginice. To je bilo prije tti - četri dana. A zakazano je za 1. decembar, prije ne može.

Sada se trudim da što manje razmišljam o tome jer poznajem sebe, razbijala bih glavu i digla ruke od toga. Bojim se jer ni sama ne znam šta će biti ali se ne bojim dovoljno.  Ustvari sam uzbuđena i želim tu promjenu, želim jednako drastičnu kao ona koja se trenutno dešava iznutra.
Mislim da traj strah sve više mijenja uzbuđenje. :)

Volim sebe kakvu jesam, da ne dođe do zabune. U ne tako davnoj prošlosti i nisam ali mijenjam se. Čitav moj put hoću. Volim sebe takvu ali mijenjam se i radim na sebi zato što to meni odgovara. Voljela bih da mogu čuti više ljudi kako to govori.